Uroš Nikolić: Olimpijske igre su bile nešto posebno
Uroš Nikolić (25) je srpski reprezentativac u plivanju i član štafetne ekipe koja je izborila vizu za Olimpijske igre u Tokiju.
Uroš je na Mediteranskim igrama u Taragoni 2018. godine osvojio zlatnu medalju na 4×100 kraul i srebrnu medalju na 4×200 kraul.
Nikolić je takođe dobitnik nagrade za postignute vrhunske sportske rezultate i životno delo od strane AP Vojvodine.
Učestvovao je 2014. godine na Olimpijskim igrama za mlade u Nanjingu (Kina).
Na Evropskom prvenstvu u plivanju koje se održalo u Budimpešti, srpska štafeta 4×100 kraul je izborila vizu za Tokio. Uz Uroša Nikolića štafetnu ekipu Srbije čine još Nikola Aćin, Velimir Stjepanović i Andrej Barna.
Nikolić je u razgovoru sa Lazarom Kovačevićem za Sportpress.rs govorio o svom prvom učešću na Olimpijskim igrama u Tokiju, svojim idolima u bazenu, kao i budućim planovima u plivačkoj karijeri.
Na Olimpijskim igrama u Tokiju si učestvovao kao debitant plivačke selekcije Srbije, kakav je osećaj biti na najvećoj svetskoj smotri?
– Bilo je neverovatno, bio sam uzbuđen da sam na istom mestu sa najboljim sportistima sveta, u istom prevozu, da jedemo na istom mestu. Takođe lep osećaj je biti u istoj prostoriji sa Novakom Đokovićem, sa američkim košarkašima, ipak su oni bili najveće zvezde ovog takmičenja.
Kakav je doživljaj prisustvovati ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara?
– Žao mi je što publika nije prisustvovala ceremoniji, jer sam želeo da vidim kakva je atmosfera. Ovako je bilo prazno i depresivno.
Da li si zadovoljan svojim učešćem na Olimpijskim igrama?
– Delimično sam zadovoljan. Oborili smo državni rekord što je stvarno veliki uspeh. Bili smo 10. od 16 ekipa. Dobili smo reprezentaciju Poljske, Grčke, Nemačke, Japana, Švajcarske i Holandije, velesile koje više ulažu u plivanje. Upravo smo mi dokazali da ta činjenica nije bitna i presudna. Ispred nas je bila Velika Britanija koja je za par stotinki bila bolja od nas, koja je u timu imala olimpijskog šampiona i vicešampiona na 200 metara kraul. Osma na cilj je stigla štafeta Rusije, šezdesetak stotinki je bila brža od nas, reprezentacija koja je te godine bila evropski prvak. Ipak ostaje žal i gorak ukus zbog neuspelog plasmana u finale, jer smo imali greške prilikom izmena. Vredno smo radili na izmenama, ali možda je trema uticala na reakciju prilikom izmena.
Kakva je bila atmosfera u timu?
– Atmosfera u timu je bila dobra, među plivačima je stvarno vladala jedna pozitivna atmosfera, podržavali smo jedne druge. Jedino mi je krivo što zbog kovid situacije nisam mogao da gledam ostale takmičare i njihova nadmetanja.
Da li je pomogao Čaba Silađi svojim iskustvom sa Olimpijskih igara?
– Naravno da jeste, takođe Velja je dosta pomogao u štafeti da nas dosta opusti i podrži pred sam start, ipak nama trojici su to bile prve Olimpijske igre. Koliko god da smo prošli evropskih i svetskih prvenstava, Olimpijske igre su nešto posebno. Mislio sam da neću imati tremu, ali ipak sam imao možda malu tremu, zato što ljudi u Srbiji ne prate toliko plivanje kada su u pitanju evropska i svetska prvenstva, ali ipak kada su Olimpijske igre u pitanju onda svi prate i očekuju od vas dobre rezultate.
S obzirom da je takmičenje održano bez prisustva publike zbog pandemije korona virusa, da li je to uticalo na tebe, da li ti je nedostajala podrška sa tribina?
– Plivao sam u Budimpešti pred 15 000 ljudi i plivao sam u Tokiju pred praznim tribinama, ipak u tom trenutku su mi njih trojica, treneri koji su pored bazena i ostale kolege iz reprezentacije najveća podrška, tako da mi nije bitno da li ima publike ili ne.
Kakve su mere preduzete u Olimpijskom selu i drugim mestima gde su smešteni sportisti?
– Svakog dana smo morali da radimo PCR test, imali smo dve aplikacije. Jedna je bila kao GPS koja nas je pratila svuda gde idemo i obaveštavala nas je ako smo bili u dodiru sa kovid pozitivnom osobom. Dok druga je merila temperaturu svakog dana na ulasku u selo. Takođe morali smo da popunjavamo formular da li imamo neke simptome.
Počeo si u Paraćinu, zatim je usledila saradnja sa Igorom Beretićem, srpskim trenerom koji je priznat u regionu. Kakva je saradnja sa gospodinom Beretićem?
– U početku kada sam došao 2013. godine je bilo teško, nisam mogao da ispratim grupu. Prvi put sam krenuo dva puta dnevno da treniram, dok sam u Paraćinu trenirao jednom dnevno. Tek u Vojvodini sam prvi put uveo teretanu. Prvih dva tri meseca je stvarno bilo preteško, vremenom sam se uveo u rad. Bera mi je bio velika podrška i dan danas je. Sa Berom sam prošao neke teške životne situacije i on mi je pomogao da to prebrodim. Od njega sam naučio sve o plivanju i da nije bilo njega ne bih ni ja dovde došao. Pored porodice on mi je najveća podrška kako u plivanju tako i van bazena.
Jedan period si trenirao u Mađarskoj kod trenera Arpada, stručnjaka koji trenira evropskog prvaka na 50 metara delfin, Sebastijana Saba. Kakvi su uslovi i treninzi u Mađarskoj?
– Mogu slobodno da kažem da Mađari imaju možda i najbolje uslove na svetu. Svako mesto ima olimpijski bazen sa šesnaest omeginih startnih blokova, ne moraju da brinu o tome da li je hladna voda, da li ima previše hlora. Zaista je njihovo samo da plivaju. Što se tiče treninga značilo mi je da sparingujem sa Sabom. On primenjuje neki drugi tip treninga, koji su mi značili u mojoj plivačkoj karijeri. Prijalo mi je da promenim, da vidim kako je, kako drugi vrhunski sportisti treniraju.
Čaba Silađi je najavio kraj plivačke karijere, Ivan Lenđer je u plivačkoj penziji, da li imamo mlade perspektivne plivače koji bi mogli naslediti ovakva imena u bazenu i postati novi idoli srpskog plivanja? Da li su uslovi u Srbiji dovoljni za takve podvige?
– Pre svega to su bili moji idoli, imam sliku sa obojicom kada sam ja bio mali dok su oni bili uspešni seniori. Sećam se mog prvog Svetskog prvenstva u Kazanju 2015. bilo mi je neverovatno da sam sa njima u timu i uvek sam gledao šta oni rade i kako se ponašaju. Od 2017. do Olimpijskih igara, tačnije prošle godine sam trenirao sa Čabom i u mnogim situacijama me je on motivisao. Kada god mi je bilo teško, kada god mi se nije plivalo uvek sam rekao sebi ako on može da se ponaša nakon učestvovanja na Igrama četiri puta, posle svih uspeha, onda mogu i ja.
Sa Đeletom sam osvojio zlato na Mediteranskim igrama, plivali smo finale na 4×100 kraul u Glazgovu, bili smo peti na 4×50 kraul u Kopenhagenu. Uvek je znao šta treba da nam kaže pred trku da nas opusti, da nas podrži. Bio je pravi kapiten i stvarno mi je drago da sam deo karijere proveo sa njima, jer sam dosta naučio od obojice. Mišljenja sam da je sve to potrebno da bi ste bili nečiji idol, ne samo plivački rezultat – dodao je sprinter.
Mladih perspektivnih plivača definitivno ima, ne bih sada da ih izdvajam, ali dug i trnovit put je od perspektivnog juniora do uspešnog seniora. Što se tiče uslova u Srbiji nisu najidealniji. Nemamo ni jedan omegin startni blok. Omega je krenula da se koristi 2012. godine na Olimpijskim igrama, a evo mi 10 godina nemamo takav startni blok. To je veliki minus za nas plivače, pogotovo kada trebamo da vežbamo izmene za štafetu. Uslovi su takvi kakvi jesu, ali eto Čaba i Đele su primer da se može postići rezultat i treniranjem u Srbiji – zaključio je Ćupričanin.
Koja te takmičenja očekuju ove godine?
– Od bitnih takmičenja ove godine imamo krajem juna Mediteranske igre u Alžiru i početkom avgusta Evropsko prvenstvo u Rimu. Takođe očekujeme i nekoliko kontrolnih takmičenja.
Za koje si najviše motivisan i zašto?
– Najmotivisaniji sam za Mediteranske igre u Alžiru da odbranimo zlato iz Taragone na 4×100 metara kraul i za Evropsko prvenstvo u Rimu, to nam je možda i poslednje takmičenje u ovakvom sastavu. Ako nam se sve kockice poklope, nadamo se da ćemo obradovati Srbiju i doći do odličja.